Ауцх ... Хтео сам да се претварам да их не чујем, али они имају мало више и чупају се за косу. Желео сам да интервенишем, али сматрао сам да је предобро тамо где сам био и да сам интервенисао осећали би се посрамљено.
Успели су да ме пробуде не слутећи и не постигавши резултат. Држао сам затворене очи и покушавао да не размишљам ни о чему, луцидно игноришући таму и трудећи се да хладном срцу одмакнем врелу крв која ми је текла жилама. Секунда нестабилности била ми је довољна да ме поцепа танка нит на којој сам лежао. Покушавао сам да се загрејем виртуелно створеном сликом ...
- БАААА… !!! Иди му реци одмах! Сад крени!
- Добро је за њега ... Кунем се, добро је ... Не трести се непотребно.
- Ти ... сигурно не
- Нисам ти ништа скривао. Ти ниси разумела.
- Аххх ... `твоја мајка! Лажеш, па ... Како си знао шта ћу питати?
Осетио сам како експлодирам и скочио сам из кревета мислећи да се препирем са њима. Са два корака стигао сам до врата и скоро их откинуо са шарки. Испред мене су се налазиле силуете два бића која су подрхтавала попут желатине у дифузној светлости. То је била више сензација него дефинитивна фраза и са чуђењем схватам да се уопште не бих потрудио да отворим врата. Шта сам доврага учинио? Умирем ли, а сада чекам честитке од њих? Ово двоје ме гледају у чуду и скаменио сам се њиховом сликом. Крајичком ока покушавам да видим нешто стварно у соби. У РЕДУ. Крзно почиње да се протеже дуж кревета након доброг сна. Полако окренем главу према прозору и одступим корак уназад. Видим наранџасту светлост са уличне расвете која покушава да се пробије кроз жалузине. Враћам се још један корак уназад и окрећем им леђа. Шта дођавола?! Обојила сам зидове крзном зебре!? Нешто није у реду, али можда је то само светло између ролетни и даље утиснуто на мрежњачу. Чуо сам како се улазна врата крећу као да их је прескочила јака струја. Побегли су, чуо сам како њихови ужурбани кораци иду ка лифту. Није требало бити ... Отворио је врата и заједно су кобним кораком постигли циљ од седам нивоа. Macбили би заједно до последњег тренутка.
Био ми је крај ногу и осећала сам се потпуно збуњено. Гурнем га у страну (кажете да је на рубу можданог удара ... ако му очи више искоче из главе, морат ће потражити свог женског пужа кад га не лишавам слободе) до кревета.
Сада је тихо ... и могао бих мирно да спавам ... (Хеј! Будан сам! Немате ми шта рећи јер више не постојите!)
